SRBIJA / ČELIČNA KRILA NAŠE ARMIJE: MUZEJ VAZDUHOPLOVSTVA IZMEĐU „VAZDUPLOHOVIZACIJE“ I MILITARIZACIJE STEFAN ALEKSIĆ/. MAŠINA


09.04.2019
Donošenje odluke o prebacivanju Muzeja vazduhoplovstva u nadležnost Ministarstva odbrane stvorilo je čitavu lavinu komentara: od onih koji su ukratko ustvrdili da će sada Muzej postati muzej vazduplohovstva – odnosno da će na čelo Muzeja sada biti postavljen neki neočekivani (ali očekivano štetočinski) kadar vladajuće koalicije – do onih koji su pomislili da će Muzej jednostavno biti zatvoren.

Vest je prvi objavio portal Tangosix pa podsetimo ukratko: Vlada Srbije je prošle nedelje donela odluku kojom se nadležnosti nad Muzejem vazduhoplovstva prenose na Ministarstvo odbrane republike Srbije, kao i da se sva prava, imovina (a u imovinu spadaju i zbirke i finansijska sredstva) i obaveze (a u obaveze spada i obaveza obavljanja muzejske delatnosti) Muzeja prebacuju ministarstvu odbrane. Očekivano, odluka vlade prepuna je krša iz dominantnog političko ekonomskog dranguljarijuma pa se, primerice, navodi da je odluka donešena da bi upravljanje Muzejom bilo „efikasnije“ i „racionalnije“.

No, krenimo trebljenje tačnih od netačnih informacija: predaja Muzeja Ministarstvu ne znači i njegovo gašenje (kao što je to preneo list Politika) ali znači promenu u mehanizmu odlučivanja i finansiranja pa deo javnosti strahuje da bi to značilo i manje transparentno poslovanje, s obzirom na to da je Ministarstvo odbrane – sasvim očekivano – nešto zatvorenije u svojim odnosima prema javnosti.

Inače, formalno ukidanje Muzeja vazduhoplovstva i njegovo prebacivanje u nadležnost ministarstva odbrane samo je poslednji korak u višegodišnjem procesu tretiranja ove ustanove kao nekakvog vrućeg krompira i njegovog prebacivanja iz ruke u ruku. Status Muzeja danas, naime, nije previše jasan – država je formalni osnivač; od 2015. godine upravljanje Muzejom vrši Ministarstvo odbrane; ali praktično se Muzej poslednjih par godina samofinansira. U ovom opštem administrativnom i pravnom haosu bilo je čak i ozbiljnijih incidenata posebno u toku 2016. i 2017. godine. Odluka vlade, na kraju valja podsetiti, u koliziji je sa dominantnim stavom stručnije javnosti koja je optirala da se ovaj Muzej preda na upravljanje gradu.

 

 

Uloga avijacije u izmišljanju nacije

 

Svakako, potez bi se mogao tretirati i kao specifični oblik politika štednje, s obzirom da bi prebacivanje Muzeja u nadležnost Grada ovoj ustanovi omogućilo makar kakvo finansiranje – mada bi svakako to značilo i rizik od gorepomenute „vazduplohovizacije“ Muzeja i nekog novog katastrofalnog i/ili komičnog kadroviranja – te da je tokom perioda u kojem je Ministarstvo upravljalo ovom institucijom bilo ozbiljnih propusta u upravljanju pa čak i indicija o ozbiljnoj ugroženosti artefakata, materijala i zbirki koje se u Muzeju nalaze.

Upravo zbog činjenice da je dobar deo javnosti zagovarao upravo ovo rešenje a da je vlada pomalo neočekivano donela odluku kakvu je donela – izgleda da se iz celog ovog događaja može ponešto zaključiti i o načinu na koji vlada Srbije i politička elita upravljaju kulturnim nasleđem: demagoški, odokativno i voluntaristički. Kao da je odluka donešena tako što je neko tamo postavio pitanje „kome predati muzej“, neko drugi je rekao „nekome ko voli avione“, neko treći je dodao „vojnici vole da se igraju avionima“ i evo ga – ode Muzej Ministarstvu odbrane.

Ali, uprkos tome, za nadati je se da vojska zadržala zrnce ozbiljnosti te da će makar višegodišnje institucionalno cipelarenje Muzeja vazduhoplovstva konačno završiti.

Međutim, iza odokativnog poteza dolaze i veoma utemeljena pitanja i veoma materijalni problemi. Zastanimo i kod ovih praktičnih pitanja: šta će se, na primer, desiti sa zaposlenima u Muzeju vazduhoplovstva? On ovih dana ima dvadesetak zaposlenih civilnih lica a lakonsko objašnjenje da će oni prosto od sada biti zaposleni u Ministarstvu odbrane jednostavno nije dovoljno – jer interna regulativa Ministarstva Odbrane zahteva, između ostalog, i bezbedonosnu proveru lica koja se u njemu zapošljavaju.

No, onkraj kadrovskih i administrativnih problema zapravo su se možda sakrili i ozbiljni društveno politički potezi ukorenjeni, rekao bih, u samoj tranzicionoj prirodi srpskog postsocijalističkog društva. Jer ostaje pitanje ima li vojska kapaciteta za održavanje jedne kulturne institucije koja ne sadrži samo nasleđe isključivo vojnog karaktera; ima li kapaciteta da misli „tradiciju“ van okvira militarizma; ima li kapaciteta za mišljenje reprezentacije kulturnog nasleđa van okvira nekakve depolitizovane reprezentacije.

Pa kad smo se već dotakli diskurzivne regulacije sećanja, dodajmo da, pogledano iz ovog ugla, odokativni potez vlade Srbije, zapravo nije ni malo odokativan već je pre ukorenjen u prakse regulacije sećanja putem diskurzivne manipulacije materijalnom komponentom sećanja (muzejskim zbirkama, u ovom slučaju). Praksa je, naime, da se u procesu formiranja nacionalnih država nastalih na matricidu jugoslovensko nasleđe redovno proglašava za nacionalno/etničko (srpsko, hrvatsko, makedonsko, crnogorsko…) nasleđe novostvorenih država, a da je od raspada Jugoslavije stvoreno veoma malo materijala vrednog za izložiti – i ovo siromaštvo će se vrlo verovatno pokušati sakriti iza dimne zavese militarizacije sećanja na vazduhoplovstvo.

 

A pogledamo li detaljnije istoriju Muzeja vazduhoplostva stvari postaju jasnije: osnovan je šezdesetih godina, gro izložbe čini nasleđe Jugoslavije i to uglavnom one socijalističke (mada deo materijalnog nasleđa potiče i iz perioda pre formiranja Jugoslavije a jedan – relativno mali – deo i iz perioda nakon njenog raspada), na kraju krajeva sam je i određena vrsta lendmarka prvenstveno zahvaljujući zgradi izgrađenoj sedamdesetih u modernističkom stilu.

 

Sadašnja postavka dizajnirana je tako da reflektuje (i) avijaciju kao emancipaciju, kao jedno od vrhunskih dostignuća moderne, kao istoriju modernizma i prosvetiteljstva dok je istorija ratova i nacionalnih sukoba tek jedna (ali ne i jedina) od reprezentovanih niti i mogućih okvira za čitanje istorije vazduhoplovstva. Naravno, da ne bude zabune: niti takva kakva je sada, ona ne zadovoljava u potpunosti – primerice, ona ne reprezentuje vazduhoplovstvo kao tačku klasnog, socijalnog i rodnog sukobljavanja.

A emancipacije, unutrašnja socijalna i klasna dinamika, prosvetiteljstvo i moderna se baš i ne uklapaju u projekat budućnosti: u feudalnu socijalnu strukturu poduprtu digitalnim panoptikonom, arheofuturizam, u „prošlost je budućnost a moderna je ogavna prošlost“. Ali ništa nije slučajno: novi identiteti zahtevaju ozbiljan rad na reizmišljanju, petrifikaciji novog sećanja, njegovoj legitimizaciji te na kraju i potiskivanju onih neugodnih elemenata sa kapacitetom na podsećanje da drugačije društvo jeste moguće.

A vojska je svojim militarizujućim i disciplinatorskim potencijalnom istakla kandidaturu – taman onoliko koliko je njena istorija od razbijanja Jugoslavije i njenog (samo donekle nevoljnog) saučestvovanja u tom razbijanju ništa drugo do istorija saučesništva (samo donekle nevoljnog) u u razbijanju starog i formiranju nekog novog i znatno nakaradnijeg identiteta.

Postoji dakle opasnost od toga da dodeljivanje Muzeja vazduhoplovstva ministarstvu odbrane najavljuje potiskivanje sećanja na emancipaciju te na kraju i izvesnu militarizaciju sećanja: očekujte, dakle, umesto modernizma – militarizam; umesto putovanje – prekomandu.

No, pošto smo postavili pitanje „može li vojska da misli nasleđe van okvira militarizacije“ ostaje da postavimo i pitanje: može li ona da misli muzej van okvira banalizacije komercijalizacijom? Na kraju krajeva, objašnjenje ovog poteza u prvoj je rečenici potkovano prvim od svih opštih mesta neoliberalizma: (ekonomskom) „efikasnošću“ i (finansijskom) „racionalnošću“ a većina se ovakvih pretumbacija završava upravo banalizacijom i komercijalizacijom muzejskih postavki.

Stoga valja prometiti da je Muzej vazduhoplovstva predstavlja relativno lak materijal za komercijalizaciju1 te da za nj nije ni potrebno ozbiljno prilagođavanje postavke i ostatka sadržaja kratkotrajnoj pažnji i izbirljivom nepcu konzumera – ko još ne voli da gleda prelepe leteće grdosije.

A predavanje Muzeja na upravljanje vojsci predstavlja korak ka privatizaciji taman onoliko koliko vojska donekle podrazumeva autoritet sličan onom privatnom: neupitni suverenitet u tumačenju – u ovom slučaju jedne zbirke – a time posredno i formiranju sećanja na jednu ljudsku delatnost.

Sveukupno, izgleda da je u pitanju novi pojavni oblik sinhronizacije militarizacije, depolitizacije, komercijalizacije kao što su stvaranja postjugoslovenskih identiteta takođe bili ispraćeni istim gradivnim elementima. I u oba sučaja otrežnjenje dolazi tek negde na kraju puta: jer na kraju oba puta se nalaze komercijalizacija i privatizacija.

1.     Čak i ako u vidu imamo njegovu pomalo nezgodnu lokaciju.

 

 

09.04.2019 · MUZEJ_VAZDUHOPLOVSTVA