SRBIJA / PRILOG MUZEJU (ILUZIJA) DRAGOLJUBA MIHAILOVIĆA / JANA ŠARIĆ / MAŠINA


09.04.2019
Kad su mu već podignuti spomenici, kad je već hvaljen po školskim udžbenicima i u medijima, a zašto ne očekivati i da mu se posveti jedan muzej?

Čiča neće podeliti Srbiju, nego treba da je ujedini. Vreme je da srpski narod konačno sazna pravu istinu.

Ovako je Aleksandar Šapić, predsednik Gradske opštine Novi Beograd, prokomentarisao vest o osnivanju „Čiča Dražinog muzeja“. Ostali četnički simpatizeri sa političke scene još se nisu oglašavali, a „državni istoričari“ pokazali su skeptičnost jer je reč o muzeju posvećenom samo jednoj ličnosti, a takvi muzeji su na ovim prostorima najmanje popularni.

Činjenica da se ne radi o bilo kojoj istorijskoj ličnosti nije dodatno komentarisana. Srbija, po svemu sudeći, dobija muzej Dragoljuba Mihailovića, a ideja za osnivanje muzeja dolazi od porodice, tačnije Mihailovićevog unuka. Eksponate bi činile njegove lične stvari, tekstovi napisani o njemu i dokumenti u kojima se pominje njegovo ime. Inicijativu su podržali desno orijentisani intelektualci i nekoliko istoričara, a muzej bi bio smešten u Bregalničkoj ulici, privatnoj kući vraćenoj u porodično vlasništvo restitucijom. Revidirana istorija bi na ovaj način ostala zauvek uprostorena, a mit o Mihailoviću kao pravednom generalu, umesto ratnom zločincu i kolaboracionisti ostao – muzealizovan. Kada se imaju u vidu ovaj i mnogi drugi slični primeri, postaje jasno da već nekoliko decenija unazad ne možemo govoriti o istoriji, već isključivo o njenoj političkoj upotrebi.

Zašto muzej, zašto danas?

Od raspada bivše zajedničke države, u gotovo svim republikama vodi se tiha borba oko nasleđa i njegovog mesta u javnom prostoru. Tako se Hrvatska suočava s masovnim uništavanjem spomenika NOB-u, dok Srbija pokušava da prevlada prošlost nacionalizacijom antifašizma. Iako simboli socijalizma i antifašističke borbe nestaju iz prostora, preko noći ili postepeno, ipak postoji otpor institucija (uglavnom SUBNOR-a i sličnih organizacija), ali i građana. Tako su građani Užica pokrenuli inicijativu za vraćanje Titovog spomenika na gradski trg i pratili rad državnih institucija koje su razmatrale odluku. Delom zbog jugonostalgije, koja nema gotovo nikakav politički potencijal, delom zbog potreba turizma, građani Užica izrazili su jasnu volju da se bitni deo istorije vrati u gradski prostor.

Jasno je da je svim političkim akterima bitka za javni prostor ključna, naročito ako se radi o javnim prostorima ispunjenim emocionalnim sadržajem koji služe za izgradnju novih ili obnovu već postojećih kolektivnih identiteta. Muzeji i spomenici posebno su važni, s obzirom na to da predstavljaju uprostorenje ideologije i njen otisak u vremenu. Ličnosti kojima se dižu spomenici i otvaraju muzeji bi, u idealno tipskim uslovima, trebalo da budu ključni za određeni vremenski period, sa zaslugama toliko velikim da je neophodno da budu izložene svetu. Ovakve građevine i institucije najčešće samo oslikavaju aktuelan odnos društvene moći, pa oni koji je poseduju odlučuju o tome čije zasluge je važno staviti u javni prostor.

Draža Mihailović predstavlja savršen simbolički spoj iskrivljene prošlosti, sadašnjice u transformaciji i poželjne, nacionalističke budućnosti. On je vesnik „nove“ istorije i novog poretka, a njegova pravna i društvena rehabilitacija predstavljaju momenat ispravljanja „istorijske nepravde“. Pod izgovorom da se ispravljaju nedostaci socijalističke istoriografije, otvara se prostor za novu nepravdu, nepravdu nad znanjem, dokazima, žrtvama i antifašizmom.

Iako je ideja osnivanja muzeja trenutno na nivou privatne inicijative porodice, samo je pitanje vremena kada će njegovo osnivanje dobiti institucionalnu podršku. Konačno, onog trenutka kad postane deo javnog prostora, postaće pitanje koje se jednako tiče svakog od nas. Tako će revizija, uz medije, nacionalistički orijentisane intelektualne krugove i školski kurikulum, dobiti nov prostor kroz koji će moći da komunicira s budućim generacijama, s obzirom da su muzeji mesta s jasnim edukacijskim i socijalizacijskim funkcijama. U muzeje se, uglavnom, smešta istorija, a izgleda da ćemo uskoro dobiti muzej u kojem će biti smešten istorijski revizionizam u svom punom sjaju.

 

 

Od antifašističke do anti-antifašističke tradicije

Inicijativa za osnivanje muzeja Dragoljubu Mihailoviću polazi od dve pretpostavke: da je on rehabilitovan građanin kome je skinuta oznaka ratnog zločinca i da je Jugoslavija imala dva antifašistička pokreta. Međutim, prva pretpostavka je samo delimično tačna, budući da je Dragoljub Mihailović rehabilitovan 2015. godine zbog nepravičnog suđenja u kojem se nije poštovao pravni protokol. Istorijski izvori koji govore o ratnim zločinima počinjenim pod komandom Mihailovića i kolaboraciji sa okupatorom i dalje stoje u arhivima, samo se u javnom diskursu ne pominju, kao da je odluka o rehabilitaciji obrisala žrtve progona, pokolja i potkazivanja. Druga pretpostavka potpuno je netačna, pošto četnički pokret, čak ni u retkim situacijama kada je delovao protiv okupatora, nije ispunio nužan i dovoljan uslov da se nazove antifašističkim.

Antifašizam je ili univerzalan ili nepostojeći, a četničko rodoljublje i „antifašistička borba“ imali su jasne političke ograde. Neprijatelj je bio svako ko se nije uklapao u poželjnu sliku skrojenu prema konzervativnoj, nacionalističkoj i monarhističkoj matrici. Kada izuzmemo nesrpsko stanovništvo, komuniste, članove uže i šire porodice komunista, pripadnike Narodnooslobodilačkog pokreta, njihove porodice, uže i šire, sve one koji su u nekom trenutku bili u kontaktu s partizanima i ostale koji se iz marginalnih razloga nisu uklapali u velikosrpski koncept idealnog društva, koliko je zapravo ljudi bilo zaštićeno četničkim „antifašističkim delovanjem“? Verovatno samo sami pripadnici pokreta.

Anti-antifašistička atmosfera krunisana pravnom i društvenom rehabilitacijom Mihailovića gurnula je partizanski antifašizam na društvenu marginu. Odavno je postalo jasno da proces revizije istorije kome svedočimo ne dolazi iz poštenih akademskih namera da sagledamo prošlost objektivnije, jer nam usavršena naučna metodologija i njeni postupci to omogućavaju. Revizija je politička i ideološka, i kao takva je idealno sredstvo za raskidanje veza s pređašnjim sistemom i njegovim progresivnim tekovinama. Istorijskom revizionizmu i prokazivanju partizanskog, univerzalnog antifašizma doprinose „ljubitelji istorije“, intelektualci koji pokušavaju da uvećaju svoj simbolički kapital demonizujući jugoslovenski socijalizam, a sa njim i njegove antifašističke osnove. Neki od njih već su podržali inicijativu za osnivanje muzeja, a njihov ugled i autoritet stečen propagiranjem nacionalizma sada će biti investirani u konstruisanje poželjne slike prošlosti koja će kroz muzej biti prikazivana budućim generacijama. Preuzimanjem kontrole nad prošlošću, anti-antifašizam obezbeđuje svoj opstanak u budućnosti.

 

Kuda s partizanima?

 

Da bi ideološka transformacija bila potpuna, neophodno je iz javnog prostora ukloniti simbole i oznake ideologije koja je izgubila bitku za hegemoniju, ili ih bar na neki način neutralizovati, pretvarajući ih u turističku atrakciju ili pop kulturu. U domaćem kontekstu, da bi raskid s prethodnim sistemom bio potpun, nužno je iz javnog prostora ukloniti i delove istorije koji vidno negiraju nacionalistički mit o istorijskom kontinuitetu. Ova transformacija započeta je pre nekoliko decenija, najpre izmenom naziva ulica, zatim sklanjanjem spomenika Josipu Brozu, a danas kulminira uklanjanjem partizanskih obeležja iz javnog prostora. Spomenici se sistemski zapuštaju ili tendenciozno uništavaju, a istorijski muzeji u svoje postavke sve češće uvršćuju revidiranu istoriju.

Najsvežiji primeri uklanjanja partizana i simbola Narodnooslobodilačke borbe iz javnog prostora oslikani su u slučaju inicijative beogradske opštine Voždovac da zameni partizanske spomenike nekim „podesnijim“ i pokušaja prodaje memorijalnog kompleksa „Boško Buha”. Ovim postupcima vlasti jasno poručuju da mesta za partizane nema, pošto su ovoga puta, u miru, izgubili bitku za kolektivno pamćenje. Memorijalni kompleks „Boško Buha” doslovno su izgradila deca za decu, i decenijama je predstavljao mesto za edukaciju i rekreaciju omladine. Na mestu pogibije najslavnijeg od sve dece-heroja učesnika antifašističke borbe deca su učila o „slavnih sedam ofanziva“, partizanskim žrtvama i na taj način gradila kolektivni identitet pionira, koji je veza prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Nakon pritisaka javnosti, odlučeno je da spomen-dom ipak ne bude prodat, ali pitanje njegove buduće namene ostaje otvoreno: da li će ostati mesto na kojem se uči vrednostima jednakosti, solidarnosti i antifašizma, dostupan svoj deci, ili će se komercijalizovati i prilagoditi diktatu tržišta i postati samo nostalgični simbol prošlih vremena ispražnjen od svakog sadržaja..

Neka buduća deca verovatno neće imati mnogo prilika da u udžbenicima ili muzejima uče o antifašističkoj prošlosti, a umesto partizana i pionira, javni prostor postepeno će popunjavati monumenti anti-antifašizma, poput muzeja ratnog zločinca i saradnika okupatora ili reakcionarnih vladara, domaćih i stranih. Iako dominantni narativ govori o „istorijskom pomirenju četnika i partizana“, istina je nešto drugačija. Četnici postaju sinonim za istoriju, a partizani polako blede s margina udžbenika i javnog prostora.

Kako su u postsocijalističkoj Srbiji zakoni o rehabilitaciji i restituciji povezani, vraćanjem imovine se dokazani zločinci, poput Dragoljuba Mihailovića, vraćaju u javni prostor. Pod krinkom „istorijskog pomirenja“, istorijski revizionizam nastoji da izmeni sliku prošlosti onako kako sadašnjosti odgovara. Posredstvom muzeja u nastajanju institucionalizovaće se sećanje na četnički pokret kao antifašistički, a „čiča Draža“ će se po drugi put naći među Srbima, ovoga puta umiven, predstavljen kao heroj, a ne ratni kao zločinac, iako je to nedvosmisleno bio.

 

09.04.2019 · MUZEJ_VAZDUHOPLOVSTVA