SRBIJA / SVAKI ČOVEK KOJI VOLI PRIRODU JE MOJ BRAT/ INTERVJU


14.08.2019
Kaže da su Indijanci poslednji narod narod koji je živeo u skladu sa prirodom, da nam svako zrno sa njive toliko treba da ne ostavljamo nakon žetve nijednu brazdu pod žitom kojim bi se hranili fazani, da moderan čovek koji najviše priča o očuvanju prirode upravo je onaj koji najviše prlja… Ovakav stav mogli bismo da očekujemo od nekog strastvenog naturaliste ili zagriženog borca za zaštitu planete. Ipak, na slici je Vuk Kostić, glumac, lovac i ribolovac, a ovo su zaista njegove reči. U pauzi između proba i snimanja, Vuk je odvojio vreme da nam odgovori na pitanja o lovu i ribolovu i tome da li su ove aktivnosti suprotstavljene konceptu zaštite prirode. Da ne bismo gubili vreme, odabrali smo pristup in medias res.

EP: Ljudi generalno imaju negativnu pretpostavku o lovu jer im je prva asocijacija ubijanje nedužnih životinja zarad zabave. Jesu li lovci neprijatelji prirode?

Vuk Kostić: Tu nema govora ni o kakvom uništavanju prirode, jer je lov najbolji vid zaštite prirode. Lovci hrane divljač, i to bi trebalo da znaju svi koji komentarišu o lovu a da sami nikada nisu odneli nijedan klip kukuruza u šumu. Kad dođe zima sa temperaturama od -20 ili kakva druga nepogoda, životinje ostaju bez hrane. To ne samo da izgladni preživare jer ne mogu da dopru do hrane nego ih i predatori desetkuju. Evo drugog primera, ako jedne godine ne lovimo lisice, one se namnože i pojedu sve zečeve iz lovišta. Naredne godine, lisice se namnože, ali zečeva više nema, znači, ni one nemaju čime da se hrane. Čovek se odavno umešao u prirodu. Lako je to ilustrovati. Autoputevima smo ispresecali područja pa divljač ne može slobodno da se kreće. Pa kad se čovek već umešao, mora to i da reguliše. Činjenica je da lovac ne može da ugrozi prirodu koliko to može indrustrija, ribar ne može da izlovi toliko ribe koliko to može industrija. Moderan čovek koristi brojne hemijske preparate i ne razmišlja o prirodi kad s oduševljenjem kaže „ja sam samo malo prsnuo i odmah je skinulo rđu“. A to je otišlo u vodu, a ambalaža na deponiju na kojoj se nikad neće razgraditi. Lepa ambalaža nas privlači kad kupujemo, ali ona će ostati u prirodi još trista godina. Svako lovačko udruženje, „Srbija šume“, svako lovište, svaka šumica, svi oni imaju lovnu osnovu. To znači da se okvirno zna koliko životinja ima po vrstama. Cilj je da šuma bude puna zdrave populacije. Jedan od načina održavanja divljači jeste i uzgojni i sanitarni odstrel. Osim nas lovaca, planinara i pečurkara, ja ne znam ko još posećuje prirodu. Doduše, ima ljudi koji tako dođu ndan i ostave za sobom kese, a medved ne može da ih pokupi. U gradu o tome brine „Gradska čistoća“, a u prirodi toga nema. Životinje ne mogu da se izbore sa tim.

 

EP Spomenuo si ribolovce. Ti takođe često odlaziš na Jadran na pecanje. Da li je situacija na moru bolja nego po šumama?

Vuk Kostić Putovao sam od Meksika do Australije i nema tako lepog mora kao što je Jadransko, zato što tamo nema ni otrovnih riba ni ajkula. U Meksiku i Australiji koralimogu da vas opeku, a ribe su otrovne. Tako jedna mala meduza može da ubije 20 ljudi ako je dotaknu. Da ne pominjem muve cece, paukove, otrovne zmije, malarične komarce i druge insekte. Na Jadranu je toliko lepa klima i nema ničeg što bi moglo da te ugrozi i ti naudi. Ribe ima, ali ne bismo smeli da mislimo da je taj riblji fond neizlovljiv. U Hrvatskoj su odredili kvote za ribu, pa se zna vremenski period, na primer, za lov tune. Ipak, ta mera se lomi na malom ribaru. Ovi što imaju velike brodove i velike mreže pohvataju svu ribu i kažu ostalo je još tri primerka. A jedino mali ribari zaista zavise od toga šta će upecati i jedino su oni ovom merom i ugroženi. More jeste zagađeno, ali kad imate zaštićena područja, riba ima gde da cirkuliše i da se mresti. Tu ne sme da se lovi. Najzad, može da se potopi nekoliko starih brodova koji su zanimljivi za ronjenje na dubinama od 30 metara gde riba može da obitava.

EP: Ima li plastike na tim dubinama?

Vuk Kostić U Jadranu je nema. Ali kada bismo skupili svu plastiku koja pluta morima, ugledali bismo ostrvo veće nego Australija. Ali nije to jedini problem. Tu je i buka sa motora, kao i sa bušotina, koja zbunjuje ribe, sisare, delfine, kitove, i navodi ih pogrešno pa se oni nasukaju. Preporučujem svima da pogledaju dokumentarni film sa Leonardom Di Kaprijem „Pre potopa”. Vašim čitaocima će biti mnogo jasniji problemi sa kojima se životinje suočavaju.

EP: Osim Srbije, da li postoji još neko mesto u kom bi rado živeo?

Vuk Kostić: Nekad sam razmišljao o Meksiku. Australija je takođe lepa. Ipak koliko god da su te zemlje očaravajuće, lepote kao što je Jadran zaista nema.

EP: Kako smo se mi pokazali kao čuvari prirode?

Vuk Kostić: Moderan čovek generalno nema dodira sa prirodom. Sećam se jedne divne anegdote. Moj prijatelj koji je producent snimao je reklamu u kojoj je dete trebalo da pomazi kravu. Otišli su na neku farmu u Vojvodini. Izvedu kravu napolje, a ona pošto nikada nije izašla iz boksa, ne može da hoda, noge kao makarone. Nije dolazilo u obzir da dete priđe i pomazi je. Izgubili su dan jer su morali da nađu životinju koja provodi svoje dane u prirodi.

 

 

 

EP: Ljudi generalno imaju negativnu pretpostavku o lovu jer im je prva asocijacija ubijanje nedužnih životinja zarad zabave. Jesu li lovci neprijatelji prirode?

Vuk Kostić: Tu nema govora ni o kakvom uništavanju prirode, jer je lov najbolji vid zaštite prirode. Lovci hrane divljač, i to bi trebalo da znaju svi koji komentarišu o lovu a da sami nikada nisu odneli nijedan klip kukuruza u šumu. Kad dođe zima sa temperaturama od -20 ili kakva druga nepogoda, životinje ostaju bez hrane. To ne samo da izgladni preživare jer ne mogu da dopru do hrane nego ih i predatori desetkuju. Evo drugog primera, ako jedne godine ne lovimo lisice, one se namnože i pojedu sve zečeve iz lovišta. Naredne godine, lisice se namnože, ali zečeva više nema, znači, ni one nemaju čime da se hrane. Čovek se odavno umešao u prirodu. Lako je to ilustrovati. Autoputevima smo ispresecali područja pa divljač ne može slobodno da se kreće. Pa kad se čovek već umešao, mora to i da reguliše. Činjenica je da lovac ne može da ugrozi prirodu koliko to može indrustrija, ribar ne može da izlovi toliko ribe koliko to može industrija. Moderan čovek koristi brojne hemijske preparate i ne razmišlja o prirodi kad s oduševljenjem kaže „ja sam samo malo prsnuo i odmah je skinulo rđu“. A to je otišlo u vodu, a ambalaža na deponiju na kojoj se nikad neće razgraditi. Lepa ambalaža nas privlači kad kupujemo, ali ona će ostati u prirodi još trista godina. Svako lovačko udruženje, „Srbija šume“, svako lovište, svaka šumica, svi oni imaju lovnu osnovu. To znači da se okvirno zna koliko životinja ima po vrstama. Cilj je da šuma bude puna zdrave populacije. Jedan od načina održavanja divljači jeste i uzgojni i sanitarni odstrel. Osim nas lovaca, planinara i pečurkara, ja ne znam ko još posećuje prirodu. Doduše, ima ljudi koji tako dođu ndan i ostave za sobom kese, a medved ne može da ih pokupi. U gradu o tome brine „Gradska čistoća“, a u prirodi toga nema. Životinje ne mogu da se izbore sa tim.

 

EP Spomenuo si ribolovce. Ti takođe često odlaziš na Jadran na pecanje. Da li je situacija na moru bolja nego po šumama?

Vuk Kostić Putovao sam od Meksika do Australije i nema tako lepog mora kao što je Jadransko, zato što tamo nema ni otrovnih riba ni ajkula. U Meksiku i Australiji koralimogu da vas opeku, a ribe su otrovne. Tako jedna mala meduza može da ubije 20 ljudi ako je dotaknu. Da ne pominjem muve cece, paukove, otrovne zmije, malarične komarce i druge insekte. Na Jadranu je toliko lepa klima i nema ničeg što bi moglo da te ugrozi i ti naudi. Ribe ima, ali ne bismo smeli da mislimo da je taj riblji fond neizlovljiv. U Hrvatskoj su odredili kvote za ribu, pa se zna vremenski period, na primer, za lov tune. Ipak, ta mera se lomi na malom ribaru. Ovi što imaju velike brodove i velike mreže pohvataju svu ribu i kažu ostalo je još tri primerka. A jedino mali ribari zaista zavise od toga šta će upecati i jedino su oni ovom merom i ugroženi. More jeste zagađeno, ali kad imate zaštićena područja, riba ima gde da cirkuliše i da se mresti. Tu ne sme da se lovi. Najzad, može da se potopi nekoliko starih brodova koji su zanimljivi za ronjenje na dubinama od 30 metara gde riba može da obitava.

EP: Ima li plastike na tim dubinama?

Vuk Kostić U Jadranu je nema. Ali kada bismo skupili svu plastiku koja pluta morima, ugledali bismo ostrvo veće nego Australija. Ali nije to jedini problem. Tu je i buka sa motora, kao i sa bušotina, koja zbunjuje ribe, sisare, delfine, kitove, i navodi ih pogrešno pa se oni nasukaju. Preporučujem svima da pogledaju dokumentarni film sa Leonardom Di Kaprijem „Pre potopa”. Vašim čitaocima će biti mnogo jasniji problemi sa kojima se životinje suočavaju.

EP: Osim Srbije, da li postoji još neko mesto u kom bi rado živeo?

Vuk Kostić: Nekad sam razmišljao o Meksiku. Australija je takođe lepa. Ipak koliko god da su te zemlje očaravajuće, lepote kao što je Jadran zaista nema.

EP: Kako smo se mi pokazali kao čuvari prirode?

Vuk Kostić: Moderan čovek generalno nema dodira sa prirodom. Sećam se jedne divne anegdote. Moj prijatelj koji je producent snimao je reklamu u kojoj je dete trebalo da pomazi kravu. Otišli su na neku farmu u Vojvodini. Izvedu kravu napolje, a ona pošto nikada nije izašla iz boksa, ne može da hoda, noge kao makarone. Nije dolazilo u obzir da dete priđe i pomazi je. Izgubili su dan jer su morali da nađu životinju koja provodi svoje dane u prirodi.

 

Intervju vodila: Nevena Đukić / ENERGETSKI PORTAL SRBIJE

 

14.08.2019 · PRIRODA