FUDBALER, SAUDIJSKI PRINC I NEPRISTOJNA PONUDA / BBC NEWS NA SRPSKOM


01.02.2020
Hotel Grand, Kan, 1976. godina. Jedne vrele letnje noći, jedan bogati i jedan siromašni čovek voze se u liftu.

 

 Bogati čovek je princ Abdulah Bin Naser, unuk osnivača Saudijske Arabije; sin bivšeg guvernera Rijada; nezamislivo bogat.

Siromašni čovek je Ejmon O’Kif: fudbaler iz Mančestera; sin štampara; vlasnik kuće u nizu u Oldamu.

  •  

Muškarci se vraćaju iz kazina. Abdulah je izgubio – on uvek gubi – ali to nije bitno. Kad ste saudijski princ, nekoliko hiljada dolara za vas predstavlja džeparac.

Ejmon se ne kocka, ali on je na dobitku. Dve godine ranije bio je rezerva u Plimut Argajlu u trećoj ligi engleskog fudbala, kubureći da nađe sitniš za brojilo za struju.

Sada leti sa džet setom: prva klasa po avionima, hoteli sa pet zvezdica, na velikom proputovanju po Evropi sa jednom od najbogatijih porodica na svetu.

A onda, u liftu, Abdulah se okreće Ejmonu.

„Sve se spremam nešto da ti kažem“, kaže Abdulah. On spušta ruku na Ejmonovo rame. „Shvatio sam da te volim.“

Ejmon može da namiriše princov dah; cigarete i džoni voker. Nervozno, on odgovara: „Misliš – kao brata?“

„Ne“, kaže Abudalah. „Ne kao brata.“

I tu su, te letnje noći u Kanu, počele nevolje.

 Ejmon, koji danas ima 65 godina, odrastao je u posleratnoj Velikoj Britaniji, u četvorosobnoj spojenoj porodičnoj kući u Blekliju, u severnom Mančesteru. Imao je tri brata, dve sestre i psa. Sa njima je živela i baka. Gde su svi oni spavali?

„I dalje mi nije jasno“, kaže on u jednom mančesterskom hotelu, dok mu ta uspomena mami smešak.

Njegov otac, Irac, vodio je muški fudbalski tim Katolički klub Svete Klare. Njegova mama prala je i peglala dresove; Ejmon je hvatao lopte, a potom ih voskirao pred sledeću utakmicu.

Ejmonova kuća nalazila se 30 metara od parka i on bi se igrao tamo, na mokroj mančesterskoj travi, sve dok ne padne mrak. Bio je dobar fudbaler: izabran je za timove Mančesterskih škola i omladinu Mančester Junajteda sve dok, na utakmici protiv Altrinčama, nije slomio nogu.

Njegov san – da jednog dana igra pod svetlima Old Traforda – bio je srušen. Umesto toga, napustio je školu i radio kao potrčko za Mančester ivning njuz.

Kad mu se noga oporavila, potpisao je za Stalibridž Seltik, obližnji poluprofesionalni klub. Njegov prvi trener bio je Džordž Smit, bivši igrač koji je gradio međunarodnu trenersku karijeru.

Džordž – koji je ranije već radio na Islandu – napustio je Stalibridž da bi postao trener Al-Hilala, jednog od najvećih klubova u Saudijskoj Arabiji. Ubrzo potom, otišao je i Ejmon, preselivši se 500 kilometara na jug kako bi kao profesionalac potpisao za Plimut.

Ali bio je nesrećan tamo – plata mu je jedva pokrivala stanarinu – i izdržao je manje od jedne sezone. Potom je, kad je došao kući, primio pismo.

Poštanska markica bila je na arapskom.

 Pismo je bilo od Džordža Smita. Želeo je da Ejmon doleti u Saudijsku Arabiju na probni period od mesec dana. Ako bi zadivio domaćine – i istrpeo vrućinu – postao bi prva evropska akvizicija Al-Hilala.

„Bio je novembar, mislim da je padao sneg u Mančesteru“, kaže Ejmon. „Pomislio sam – ‘To uopšte nije loša ideja.'“

Ali nisu ga privlačile samo vremenske prilike. Ejmon je bio oženjen i imao je dvoje dece: rad u Saudijskoj Arabiji, pomislio je, omogućio bi mu da otplati hipoteku na kuću brže nego što je mislio.

Otputovao je u London i odleteo za glavni grad Saudijske Arabije Rijad, preko Kaira i Džede. Stigavši u Džedu, odmah je znao da se nalazi u drugom svetu. Saudijski carinik uzeo mu je primerak Sandej ekspresa, dohvatio se makaza, isekao iz novina sve slike žena, ostavivši im samo glave.

Moglo je da bude i gore, kaže Ejmon: čovek do njega imao je Njuz ov d vorld.

  •  Kulturološki šokovi ređali su se jedan za drugim. U Rijadu, Džordž je čekao Ejmona na pisti, sedeći na haubi ogromnog bjuika. Kod kuće, Ejmon je vozio mini moris.

U Mančesteru, riba i pomfrit bili su glavna poslastica. U hotelu sa pet zvezda, Ejmon je dobijao besplatnu hranu i piće.

Ejmon – 22-godišnjak iz socijalnih blokova – našao se u alternativnom univerzumu. Nije se radilo samo o vrućini, palmama ili treperavoj pustinji koja se protezala u nedogled. Radilo se o bogatstvu.

Osnivanje Opeka 1960. godine i naftna kriza 1973. godine omogućili su procvat saudijske ekonomije. Između 1970. i 1980. godine, privredni rast zemlje skočio je za više od 3.000 posto. Kupali su se u nafti, a ozbiljni ljudi posedovali su ozbiljan novac. Ejmon će upravo upoznati jednog od njih.

 Ejmon je prvi put ugledao princa Abdulaha Bin Nasera na Al-Hilalovom terenu za treninge u Rijadu.

Još na probnom periodu, igrao je trening utakmicu kad je Abdulah, predsednik kluba, pristigao u plavom bjuiku. Sa terena, Ejmon je video samo par očiju kako zure preko ivice spuštenog prozora.

„Džordž je rekao: ‘Vidiš ona kola tamo? To je moj čovek – predsednik. On je taj koji odobrava ili odbija ugovor. Zato se brzo dovedi u red!'“

Lopta mu je odmah stigla s desnog krila. Ejmonove oči su zasjale. Vinuo se u vazduh, plave lokne su mu poskočile na pustinjskom vazduhu, i odigrao je glavom ka golu.

„Uletela je kao metak u gornji ugao“, kaže on, više od 40 godina kasnije. „Kažem, kao metak.“

  •  

Pet minuta kasnije, lopta je stigla s levog krila. Ponovo je skočio. Ponovo je lopta uletela u gornji ugao. Dok su čekali da se nastavi utakmica, Džordž je šapnuo Ejmonu na uvo.

„Šta god da si mislio“, rekao je, govoreći o Ejmonovim zahtevima za platu, „samo na to dodaj još jednu nulu.“

Posle utakmice, Ejmon je, još u mokrom dresu, otišao da upozna princa. Abdulah ga je pitao da li je hotel u redu; Ejmon je rekao da jeste. Abdulah je pitao da li je Džordž zadovoljan; Džordž je rekao da je zadovoljan.

„Onda idite u hotel i stavite na papir sve vaše zahteve“, rekao je princ.

Ejmon i Džordž su sastavili spisak: novac, auto, stan, letovi za Englesku i privatno školovanje za dvoje Ejmonove dece kad budu porasli. Na sledećem treningu, pristigao je plavi bjuik. Džordž je predao Abdulahu spisak.

„Nikakav problem“, rekao je princ.

Kod kuće, Ejmon je zarađivao 40 funti nedeljno, plus 15 funti za igranje fudbala. Njegova nova nedeljna plata bila je oko 140 funti – što je ekvivalentno 1.100 funti danas, prema podacima o inflaciji Banke Engleske. Nije bilo poreza, nije bilo računa i nije bilo nikakvih briga.

 Kad je postignut dogovor oko njegovog ugovora, Ejmon je odleteo nazad za Mančester, spakovao kofere i vratio se u Rijad sa porodicom. Ispočetka su živeli u hotelu i – kao i pre – ništa nisu plaćali.

„Računi su bili zapanjujući, ali nikad nisu dovođeni u pitanje“, kaže Ejmon.

Njegova žena dobila je dobro plaćeni posao u Prvoj nacionalnoj gradskoj banci a, budući da je Al-Hilal držao treninge samo dvaput nedeljno, Ejmon je vreme provodio kraj bazena, čuvajući decu i pričajući o fudbalu sa Džordžom. Bili su to dani blaženstva u pustinji. „I dalje mogu jasno da vidim decu sa šlaufima“, kaže on.

Od samog početka, Ejmon se dopadao Abdulahu. Kupio mu je kola – „srebrni pontijak venturu, hauba kao pista“ – i često ga pozivao na čaj. Gledali su fudbal na velikom ekranu (veliki luksuz 1976. godine) ili razgovarali sa Abdulahovom braćom.

Bio je to neobičan aranžman – plavokosi mladić iz Engleske primljen na saudijski kraljevski dvor – ali Ejmon je uživao. Bio je mlad i samouveren, a bio je prijatno iznenađen što su Saudijci toliko čvrsto na zemlji i ljubazni. U nekim pogledima, bilo je to kao u Mančesteru – sem što su ovde njegovi prijatelji vodili državu.

Na terenu, sve je takođe išlo kako treba. Ejmon je voleo saigrače, a tim je stigao do polufinala Kraljevskog kupa (pre nego što je izgubio na penale od rivala Al-Nasra). Saudijska Arabija nije bila savršena – Ejmon je jednom zalutao kolima na trg na kom se odvijalo javno bičevanje, dok su mu na zadnjem sedištu sedela deca – ali život je bio dobar.

Kad se sezona završila, O’Kifovi su se vratili u Englesku na odmor. Pre nego što su pošli, Abdulah je tražio Ejmonov kućni broj.

„I ja planiram put za Englesku“, rekao je princ. „Treba da se nađemo.“

 Posle tri nedelje u Engleskoj, Abdulah je zvao na kuću Ejmonove majke, gde su O’Kifovi odseli. Ejmon nije bio kod kuće, pa se javila njegova majka.

„Javio ti se kako-se-ono-zvaše“, rekla je ona sinu. „Onaj tvoj princ.“

Ejmon je nazvao Abdulaha nazad – na njegov račun – u Karlton Taueru, hotelu blizu Herodsa u Londonu. Dva dana kasnije, obreo se u vozu za Juston. Na stanci ga je dočekao šofer.

U glavnom gradu, Ejmon se ponovo vozio na vrtešci saudijskog novca. Gledao je kako princ kupuje šest odela Sesil Dži i pitao se, u hotelu Grosvenor, zašto je čovek u belim rukavicama stajao kraj pisoara. („Iskreno sam pomislio – ne drži li ti ga valjda?“).

Kad su jednom od Abdulahovih asistenata trebale nove cipele, Ejmon je dobio 200 funti i poslat je da mu kupi par. Vratio je 150 funti i otišao u Marks end spenser.

„Bio je to drugi svet“, kaže Ejmon.

Ubrzo posle toga, isti asistent se vratio u Rijad, tako da je Abdulah pitao Ejmona da li želi da zauzme njegovo mesto na proputovanju. Pariz je bio sledeći, pa Kan, Rim, Kairo, i nazad u Saudijsku Arabiju. Abdulahova žena želela je da kupi nameštaj; princ je planirao da baca kockice u evropskim kazinima.

Njegova žena i deca išli su u Vels sa njegovom taštom, tako da je Ejmon pristao. Nedelju dana kasnije, nalazio se u limuzini za Hitrou, spreman za veliko proputovanje sa „Princom kako-se-ono-zvaše“.

 Sada su već saudijski princ i mladić iz Bleklija bili prijatelji. Ejmon i Abdulah: Neobičan par.

„Dobro smo se slagali, sve vreme smo se smejali“, kaže Ejmon. „Mislim da su mu dosadili svi oni drugi likovi koji su mu se non-stop ulizivali.“

Na aerodromu Šarl De Gol, princa i njegovu svitu dočekao je saudijski ambasador. „Zastavice na autu i sve to“, kaže Ejmon.

Dok je Abdulah držao sastanke, Ejmonu je poverio da mu pričuva aktovku. Ejmon je naručio kafu i čokoladicu, sačekao u VIP sobi i na kraju bio prebačen u Pariz sam, zajedno sa aktovkom.

Sat vremena kasnije, dok je bio u hotelskoj sobi, zazvonio mu je telefon. Bio je to Abdulah, koji je tražio aktovku, tako da se Ejmon spustio do princovog apartmana. Princ je otvorio aktovku i pokazao mu šta je ovaj nosio sve vreme: hiljade i hiljade francuskih franaka.

„Pomalo onako kao što viđate na televiziji, nije bilo mesta ni za šta drugo“, kaže Ejmon. „Ostavio sam je na stolici dok sam pio kafu na aerodromu – možete li da zamislite šta bi se desilo da sam je izgubio?“

Te noći, Ejmon je jeo večeru na brodu sa staklenim dnom na Seni, a potom se divio gradu sa balkona hotelske sobe. Zaspao je kao srećan čovek. Ali njegovi slatki snovi nisu dugo potrajali.

Dva dana kasnije, odleteli su u Kan, gde su se spustili u kazino i povezli se istim liftom 

 Nakon što mu se Abdulah poverio, lift je odjednom delovao tešnje, kaže Ejmon.

Princ je nedvosmisleno obznanio svoja osećanja, pa je onda to učinio i Ejmon. On nije gej. Ne zanima ga veza. Želeo je samo da bude fudbaler i ništa drugo.

„Prošlo je verovatno 15 sekundi pre nego što su se otvorila vrata lifta“, kaže Ejmon. „Ali meni je to delovalo kao mesec dana. Osećala se strašna hladnoća u vazduhu.“

U tom trenutku, veliko proputovanje bilo je okončano. Atmosfera se promenila, baš kao i plan puta. Umesto tri noći u Rimu, ostali su samo jednu; umesto da svrate do Kaira, otišli su pravo u Rijad.

„Bilo je kao led“, priseća se Ejmon.

  •  

Ejmonu je bilo neprijatno, ali nije bio zabrinut. U liftu mu je Abdulah rekao da će se njihov odnos vratiti na staro, na „predsednika i igrača“, a Ejmon mu je poverovao.

„Ni na sekund nisam pomislio da se nalazim u opasnosti“, kaže on. „Pomislio sam – imam ugovor, vratićemo se u normalu.“

Nakon što su se vratili u Rijad, to se promenilo. Homoseksualnost je bila – i još uvek je – nezakonita u Saudijskoj Arabiji, a kraljevska porodica bila je – i još uvek je – svemoguća. Ejmon nije nameravao da otkrije Abdulahovu tajnu – ali šta ako je Abdulah ipak želeo da izvrši pritisak na njega.

Ejmon je počeo da se brine. Da se oseća klaustrofobično. Možda čak paranoično. Obratio se Džordžu da bi mu ispričao šta se dogodilo, kako bi ga ovaj umirio. To se nije desilo.

„Oni neće ostaviti to samo na tome, idiote jedan“, rekao je Džordž.

 Džordž Smit danas ima 84 godine; i dalje prati fudbal i pun je priča iz duge trenerske karijere. Da li se seća Ejmona? „Oh, da“, kaže on preko telefona iz Ročdejla. „Ja sam ga pretvorio u profesionalca.“

Džordžove priče skaču od Saudijske Arabije do Islanda, preko Omana i Bahrejna. Ali Ejmon odskače u njima. Voleo ga je, ali čak i pre velikog proputovanja bio je zabrinut za njega. Ejmon je provodio suviše vremena sa Abdulahom, smatrao je – a Abdulah je trošio isuviše novca na Ejmona.

„Smatrao sam da su suviše bliski i predsednik Abdulah je to znao“, kaže on. „Znao je da me to brine.“

Kad je Džordž čuo za Kan, rekao je Ejmonu da smesta napusti Saudijsku Arabiju, radi vlastite bezbednosti. „Bio je u opasnosti“, kaže on. „Moglo je bilo šta da se desi.“

Kao na primer?

„Sam bog zna. Neka vrsta nesreće. Petljao se s kraljevskom lozom – to se ne radi.“

Ejmon se smrzao. Znao je tajnu o jednom od najmoćnijih ljudi u zemlji i to ga je – mislio je – dovelo u opasnost. Proveo je noć na Džordžovoj sofi, ali je veći deo vremena zurio u tavanicu. Imao je 22 godine, bio je daleko od kuće i uplašen. Njegova porodica bila je u Engleskoj i nije smeo da dozvoli da se vrati u Rijad.

Ali postojao je jedan problem.

Da bi napustio zemlju, njegovu izlaznu vizu morao je da potpiše njegov šef – a njegov šef bio je princ. Za Ejmona, Saudijska Arabija oduvek je delovala kao pozlaćeno mesto. Sada mu je delovala kao pozlaćeni kavez.

 Narednog jutra, Ejmon je odlučio da slaže.

Reći će Abdulau da mu je otac bolestan i da mora hitno da otputuje u Englesku. Otišao je do Abdulahove vile, ispričao mu svoju priču i sačekao reakciju. Princ ga je saslušao, ali nije doneo nikakvu odluku. Umesto toga, naterao ga je da se dobro preznoji. Pričaće o tome sutra, rekao je Abdulah.

Prošla je još jedna duga noć. Hotel sa pet zvezdica u Parizu, gde je spavao bez ikakvih briga na ovom svetu, delovalo je kao pre čitavu večnost.

Narednog dana, Ejmon je otišao do fudbalskog kluba da se sretne sa Abdulahom. Princ je zatvorio vrata i naložio osoblju da ih ne uznemirava. Ejmon se dobro seća da je princ sedeo na pročelju dugog stola.

„Je li ovo zbog Francuske?“ pitao je princ. „Ne verujem da ćeš se vratiti.“

I dok je Ejmon pokušavao da razuveri Abdulaha, princ je posegao za penkalom i papirom. Polako je, kaže Ejmon, počeo da piše nešto na arapskom. Bio je to sporazum. Ejmon može da ide kući, ali samo na nedelju dana.

Sve što je trebalo je da potpiše.

Ejmon nije umeo da čita na arapskom. Ugovor je mogao je da znači da se odriče čitavog života a da to i ne zna. I zato nije smeo da potpiše taj papir.

Ali nije smeo ni da ga pocepa. Kad bi to uradio, princ ga nikad ne bi pustio da ode. Razmislio je na brzinu i odlučio se za nešto što danas zove Blefom godine.

„Želiš li da potpišem ovo?“, pitao je Ejmon. „Ja moram da verujem ovom ugovorom na arapskom – a ti ne možeš zauzvrat da veruješ meni? U redu, nije nikakav problem.“

Ejmon je uzeo olovku i krenuo da potpiše. U poslednjoj sekundi, kaže Ejmon, Abdulah mu je preoteo papir, pocepao ga i bacio u kantu.

„Srediću ti taj let“, rekao je nevoljno.

 Narednog dana, Ejmon je otišao na aerodrom. Uzeo je samo odeću za nedelju dana, da Abdulah ne bi pomislio da odlazi zauvek. Je li i dalje bio uplašen?

„Apsolutno“, kaže Ejmon. „Jer da je Abdulah rekao da ne mogu da uđem u taj avion, ne bih mogao da uđem. Čak i kad je avion uzleteo, bio sam zabrinut.“

Nakon što je sleteo u London, od sreće je pesnicom udarao sedište ispred sebe. Ali njegovi problemi se tu nisu završili. Da bi nastavio karijeru u Engleskoj, morao je da se registruje u Fudbalskom savezu. A da bi se registrovao u Fudbalskom savezu, morao je da dobio odobrenje Saudijske Arabije.

Nakon što je razgovarao sa Fudbalskim savezom, Ejmon je primio faks iz Rijada. Zahtevano je:

  • 9.000 saudijskih rijala za raskid ugovora (oko 1.200 funti tada, danas ekvivalentno 8.000 funti)
  • 1.500 rijala za popravku klima uređaja u njegovom stanu
  • 300 funti za vraćanje duga Abdulahu
  • Minus jednomesečna plata koju i dalje duguju Ejmonu

Ejmon je mogao da prihvati prvu i četvrtu tačku. Ostale su, smatrao je, Abdulahova osveta. Klima uređaj nije bio pokvaren, kaže on, a nikad nije pozajmio ni peni od princa.

Ejmon je razgovarao sa Fudbalskim savezom i, 22. novembra 1976. godine, dobio telegram iz Londona. „Molim pozovite – o našem trošku – hitno“, pisalo je. Telegram je potpisao novi šef saudijskog fudbala Džimi Hil..

Godine 1976. Džimi Hil bio je jedan od najslavnijih ljudi engleskog fudbala. On je 1961. godine, kao šef sindikata igrača, ukinuo maksimalnu platu; sedamdesetih je bio voditelj BBC-jeve udarne fudbalske emisije Utakmica dana.

Ugovor u Saudijskoj Arabiji vredeo je 25 miliona funti. Koliko je od toga išlo njemu i njegovom sinu Dankanu (kog su takođe plaćali Saudijci) nije poznato, ali bilo je sigurno previše da bi to upropastio neki mladić iz Bleklija.

Kao što je od njega traženo, Ejmon je nazvao Hila. Ejmonov otac – sindikalni aktivista – rekao je da će rado ispričati Fifi i čitavom svetu šta se desilo u Kanu. Dve nedelje kasnije, ugovoren je sastanak u Altrinkamu između zajedničkog prijatelja Džordža i Ejmona, predstavnika Al-Hilala i Ejmona.

„Šta ste mislili da bi se desilo da ste ostali?“, pitao je čovek iz Al-Hilala sarkastično.

„Kad je u pitanju vaša porodica, ne smete da se kockate“, odgovorio je Ejmon, smrtno ozbiljan.

 

Posle uzavrele rasprave, ljudi su se rukovali. Nedelju dana kasnije, Saudijci su poslali raskid ugovora sa Ejmonom i on je bio slobodan da igra u Engleskoj. Saudijska avantura bila je okončana. Konačno je uspeo da siđe sa vrteške.

Kad se vratio u Englesku, Ejmon je bio bez prebijene pare.

Nije mogao da dođe do svojih plata – one su se nalazile zarobljene na saudijskom računu – tako da je morao da proda kuću u Oldamu. Vratio se da radi za Mančester ivning njuz i, na kraju, krenuo da igra za poluprofesionalni klub Mosli.

Nakon saudijskog sunca i bazena, vetrovi i kiše Severne Premijer lige delovali su kao stepenica niže. Ali Ejmon je to obožavao.

Mosli je 1979. godine osvojio dvostruku krunu, ligu i kup, a Ejmon je prešao u Everton, u sam vrh engleskog fudbala, za 25.000 funti.

Igrao je četrdeset utakmica u Prvoj diviziji pre nego što je prešao u Vigan Atletik. Igrao je i pet puta za Irsku republiku – uključujući 1985. godine protiv Engleske na Vembliju.

Poslednji put kad je bio tamo, 1968. godine, bio je razrogačeni navijač koji je gledao kako Mančester Junajted dobija Benfiku u finalu Evropskog kupa. Sada su ljudi plaćali kartu da gledaju njega.

To je bio jedan od mnogih razloga zašto nije bio ogorčen zbog Saudijske Arabije, Abdulaha ili te vrele letnje noću u Kanu.

„Da se nije desio incident u liftu, ostao bih u Saudijskoj Arabiji“, kaže on. „Verovatno nikad ne bih igrao za Everton, verovatno nikad ne bih igrao za Irsku.“

 Abdulah je ostao na mestu predsednika Al-Hilala do 1981. godine i nastavio mnogo da troši. Posle Ejmona, njegova sledeća akvizicija bio je Rivelinjo, osvajač Svetskog prvenstva sa brazilskom reprezentacijom.

Klub je osvojio novu ligu koju je organizovao Džimi Hil 1977. i 1979. godine, a danas je jedan od najvećih klubova u Aziji.

Osim njegove ljubavi prema fudbalu, ne zna se mnogo šta drugo o princu. Centar za međunarodnu komunikaciju saudijske vlade i fudbalski klub Al-Hilal odbili su da komentarišu Ejmonovu priču, a postoji vrlo malo toga u pisanoj formi o princu. Bio je, na kraju krajeva, jedan od njih stotinu.

Abdulahov deda – Ibn Saud, osnivač zemlje – imao je 45 sinova. Od njih, 36 je imalo svoju decu, od kojih je jedan bio Abdulah.

Kao što je jedan ekspert za Saudijsku Arabiju rekao za BBC: „Ti ljudi vode veoma zaštićene živote, u društvo koje ima suštu suprotnost od ljubopitljive štampe.“

Saudijska vlada odbija da potvrdi da li je Abdulah živ, ali prema sajtu Al-Hilala, on je mrtav. Bliskoistočni novinar rekao je za BBC da je umro 2007. godine, dok jedan drugi misli da je to bilo 2006. godine.

Prema arapskoj Vikipediji – stavka sadrži manje od 400 reči – Abdulah je imao tri žene i sedmoro dece. Poslednji put ga je Ejmon video za vreme Blefa godine u Rijadu.


Nakon što je trenirao Kork Siti u Irskoj, Ejmon je radio za lokalnu vlast u Češiru. Preselio se u Portugal, ali sada živi kao penzioner blizu Mančestera. Lečen je od raka 2017. godine radioterapijom i hemoterapijom i konstantno mu je bolje.

„Da kucnem o drvo i brzo se pomolim, sve izgleda dobro sada“, kaže on.

U danima kad se igraju utakmice i dalje radi u luksuznim ložama za Everton, pričajući priče iz svoje karijere.

Godinama nije govorio o Saudijskoj Arabiji: nije želeo ponovo da proživljava tu traumu ili da se izlaže homofobičnim podrugivanjima. Nakon što se vratio kući, čak je odbio pozamašan ček od jednog novinara tabloida.

Ali sada, više od 40 godina kasnije, rado želi da ispriča sve. Više od svega, želi da njegovi saudijski saigrači znaju zašto je otišao.

„Dopalo mi se vreme koje sam proveo u Saudijskoj Arabiji – kako da ne volite taj način života?“, kaže on. „Voleo sam saigrače, objekti su bili sjajni, čitav aranžman bio je fantastičan. Bili smo srećni tamo.“

Pre osam godina, Ejmon je napisao autobiografiju. Njen naslov savršeno dočarava njegov život, od zelene trave Katoličkog kluba Svete Klare do njegove uzbudljive saudijske avanture.

„Samo sam želeo da igram fudbal“.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

01.02.2020 · SPORT / BBC / FUGBAL