POSAO I NOVAC: „ZAŠTO SAM PRIHVATIO SMANJENJE PLATE OD MILION DOLARA“ BBC NEWS NA SRPSKOM


19.03.2020
Šef sijetlske kompanije za platni promet karticom uveo je 2015. godine minimalnu platu od 70.000 dolara za osoblje od 120 zaposlenih – a sebi smanjio platu za milion dolara. Pet godina kasnije, i dalje je na minimalcu, ali kaže da se ova kocka isplatila.

Den Prajs je išao u planinarenje sa prijateljicom Valeri po planini Kaskejd koja se veličanstveno nadnosi nad Sijetl kad mu se desilo neugodno proviđenje.

Dok su hodali, ona mu je ispričala da joj je život u haosu, da joj je gazda povisio mesečnu stanarinu za 200 dolara i da se muči da plati račune.

  •  

Prajsa je to razljutilo. Valeri, sa kojom se nekada davno zabavljao, služila je 11 godina u vojsci, dva puta bila u Iraku i radila 50 sati nedeljno na dva posla da bi jedva sastavila kraj s krajem.

„Ona je neko koga služba, čast i naporan rad definišu kao osobu“, kaže on.

Iako je zarađivala oko 40.000 dolara godišnje, u Sijetlu to nije bilo dovoljno za pristojan dom. On se razbesneo zato što je svet postao toliko neravnopravno mesto.

I odjednom mu je sinulo da je on deo problema.

U 31. godini, Prajs je bio milioner. Njegova kompanija, Greviti pejments, koju je osnovao još kao tinejdžer, imala je oko 2.000 mušterija i procenjenu vrednost u milionima dolara.

Iako je zarađivao 1,1 milion godišnje, Valeri mu je otvorila oči da se veliki broj njegovog osoblja takođe muči – i odlučio je da to promeni.

 Odrastavši u duboko hrišćanskom, ruralnom Ajdahu, Den Prajs je vedra i pozitivna osoba. On velikodušno hvali druge i besprekorno je ljubazan, ali je krenuo u krstaški pohod protiv neravnopravnosti u SAD.

„Ljudi gladuju ili dobijaju otkaze ili ih iskorišćavaju da bi neko drugi mogao da ima penthaus na vrhu zgrade u Njujorku sa zlatnim stolicama.“

„U našem društvu, u našoj kulturi, sve vreme veličamo pohlepu. I, znate, Forbsova lista je najgori primer – ‘Bil Gejts je pretekao Džefa Bezosa kao najbogatijeg čoveka. ‘Koga je briga!?“

 Pre 1995. godine, siromašnija polovina stanovništva u SAD zarađivala je veći deo nacionalnog bogatstva od jedan odsto najbogatijih, ističe on.

Ali te godine se sve preokrenulo – jedan odsto vrha počeo je da zarađuje više od donjih 50 odsto. I taj jaz samo nastavlja da se produbljuje.

Generalni direktori u SAD su 1965. godine zarađivali 20 puta više od svog prosečnog radnika, ali 2015. godine to je skočilo na 300 puta (u Velikoj Britaniji, šefovi 100 kompanija FTSE-a – najjačih firmi na glavnoj britanskoj berzi – sada zarađuju 117 puta veću platu od svog prosečnog radnika).

Udišući oštar planinski vazduh dok je hodao sa Valeri, Prajs je dobio ideju.

Čitao je studiju ekonomista nobelovaca Danijela Kanemana i Angusa Ditona, koja je proučavala koliko je novca potrebno Amerikancu da bi bio srećan. Odmah je obećao Valeri da će značajno povećati minimalnu platu u Grevitiju.

  •  

Nakon što je sve sabrao i oduzeo, došao je do cifre od 70.000 dolara. Shvatio je da ne samo da će morati da smanji vlastitu platu, već i da stavi dve svoje kuće pod hipoteku i odrekne se deonica i ušteđevine. Okupio je svoje osoblje i saopštio im vest.

Zamišljao je scene slavlja, ali isprva je saopštenje samo lebdelo u prostoriji u atmosferi antiklimaksa, kaže Prajs. Morao je da ponovi sve što je rekao pre nego što im je važnost ove objave svima doprla do mozga.

Pet godina kasnije, Den se smeje zbog činjenice da je propustio ključnu poentu u istraživanju profesora sa Prinstona. Suma koju su oni precenili da je potrebna ljudima da bi bili srećni bila je 75.000 dolara.

Ipak, trećini onih koji su radili za kompaniju plata se momentalno udvostručila.

 

 Od tada, Greviti se transformisala.

Broj zaposlenih se udvostručio, a vrednost isplata koje kompanija obrađuje skočila je sa 3,8 milijardi godišnje na 10,2 milijarde dolara.

Ali postoji i drugi statistički podaci na koje je Prajs ponosniji.

„Pre minimalne plate od 70.000 dolara, u timu su se rađale između nula i dve bebe godišnje“, kaže on.

„Posle te objave – a prošlo je svega četiri i po godine – imali smo više od 40 beba.“

 

Više od 10 odsto zaposlenih u kompaniji moglo je da kupi vlastitu kuću, u jednom od najskupljih američkih gradova za ljude koji iznajmljuju stanove. Pre toga je ta cifra bila manja od jedan odsto.

„Postojala je blaga zabrinutost među analitičarima da će ljudi proćerdati sve što zarade. A desilo se upravo suprotno“, kaže Prajs.

Količina novca koju zaposleni sami uplaćuju u penzioni fond više se nego udvostručila, a 70 odsto zaposlenih kažu da su otplatili dugove.

Ali Prajs se našao na meti mnogih kritika. Pored stotina pisama podrške i naslovnica časopisa koje su ga proglašavale „najboljim šefom u Americi“, mnogi od Grevitijevih mušterija pisale su mu rukom pisana pisma protestujući zbog onoga što su doživeli kao politički stav.

U ono vreme Sijetl je razmišljao o povećanju minimalne plate na 15 dolara, što bi u to vreme bila najveća minimalna nadnica u SAD. Vlasnici malih preduzeća su se tome opirali, tvrdeći da će bankrotirati.

Desničarski radio komentator Raš Limbo, kog je Prajs slušao svaki dan dok je bio dete, nazvao ga je komunistom.

„Nadam se da je ova kompanija studija slučaja u programu MBA o tome kako socijalizam ne funkcioniše, jer ona će da propadne“, rekao je on.

Dvoje viših zaposlenih u Grevitiju takođe su iz protesta dali otkaz. Oni nisu bili zadovoljni zato što je plata mlađeg osoblja skočila preko noći i tvrdili su da će ih to načiniti lenjima a kompaniju nekonkurentnom.

To se nije desilo.

 Rozita Barlou, direktorka prodaje u Grevitiju, kaže da su otkako su plate podignute, mlađe kolege počele više da se trude na poslu.

„Kad vam novac nije prvi na pameti dok radite, to vam omogućuje da budete strastveniji po pitanju onoga što vas motiviše“, kaže ona.

Starije osoblje otkrilo je da se njihova količina posla smanjila. Pod manjim su pritiskom i mogu da rade stvari kao što je uzimanje celog odmora koje im po pravu pripada.

Prajs priča priču o jednom zaposlenom koji radi u Grevitijevom kol centru.

„Putovao je svakog dana na posao više od sat i po vremena“, kaže on. „Brinuo se da će tokom putovanja da mu pukne guma i da neće imati dovoljno novca da je popravi. Bio je pod stresom zbog toga svaki božji dan.“

  •  

Kad mu je plata povećana na 70.000 dolara godišnje, taj čovek se preselio bliže kancelarijama, sada troši više novca na zdravlje, vežba svaki dan i jede zdravije.

„Imali smo drugog čoveka u sličnom timu i on je smršao više od 22 kilograma“, kaže on. Drugi kažu da provode više vremena sa porodicom ili pomažu roditeljima da otplate dugove.

„Videli smo, iz dana u dan, pozitivne efekte toga što je neko dobio svoju slobodu“, kaže Prajs.

On misli da zbog toga Greviti zarađuje više novca nego ikad.

Povećanje plate nije promenilo motivaciju ljudi – on kaže da je njegovo osoblje već bilo motivisano da radi vredno – već je povećalo ono što zove njihovom sposobnošću.

„Ne razmišljate da morate da idete da radite da biste zaradili novac“, slaže se Rozita Barlou. „Sad ste više usredsređeni na to kako da dobro da uradim svoj posao?“

 Barlou radi u Grevitiju od ranih dana i zna da Prajs nije uvek bio toliko velikodušan.

On priznaje da je postojao period neposredno posle finansijske krize iz 2008. godine kad je bio opsednut štednjom.

Pad američke ekonomije desetkovao je bazu Grevitijevih mušterija i njegova zarada opala je za 20 odsto. Poslovna logika bi nalagala da se otpusti 12 zaposlenih od ukupno 35 koliko ih je tada bilo u firmi, ali se Prajs umesto toga usredsredio na smanjenje troškova.

Posle pet napetih meseci, kompanija je ponovo počela da donosi profit, ali se Prajs temeljno uplašio i zadržao plate na niskom nivou.

U to vreme se Rozita Barlou suočavala sa vlastitim finansijskim problemima i u tajnosti u slobodno vreme radila u Mekdonaldsu. Kad joj je Mekdonalds ponudio unapređenje, slučajno je ostavila elaborat za obuku na stolu u Grevitiju i neko je to primetio.

  •  

Njeni šefovi su je pozvali na sastanak.

„Poseli su me, a moja momentalna reakcija bila je da se rasplačem“, kaže Barlou. Mislila je da će dobiti otkaz.

Umesto toga su joj rekli da izračuna koliko će joj novca biti potrebno da ostane u kompaniji i podigli joj platu na 40.000 dolara.

„Bio sam impresioniran i ponosan na nju, a ljut na sebe“, kaže Prajs.

Trebalo mu je još nekoliko godina da shvati razmere problema među njegovim osobljem.

„Većina je bila suviše zastrašena da bi mi se obratila i rekla koliko im mala plata šteti“, kaže on.

Pre 2015. godine, već je počeo da daje zaposlenima godišnja povećanja plate od 20 odsto. Ali razgovor sa Valeri ga je naveo da ode dalje od toga.

 Prajs se nadao da će primer koji je postavio Greviti dovesti do dalekosežnih promena u američkom poslovanju. Duboko je razočaran i tužan što se to nije desilo.

Neki jesu pošli istim putem, Farmalodžiks iz Bostona je povećala minimalnu platu na 50.000 dolara, a Rented u Atlanti takođe je povećala svoje. On smatra da je, putem onaljn lobiranja, uticao i na Amazonovu odluku da poveća minimalnu platu.

Ali on se nadao rasprostranjenoj, strukturalnoj promeni.

„Kako sam se samo prevario“, kaže on. „U tom pogledu sam baš omanuo. I to je promenilo moju vizuru stvari zato što sam stvarno verovao da ćemo preko mojih dela i dela drugih ljudi moći da preokrenemo plimu što se tiče sve veće nejednakosti u zaradama.“

Promena je izvršila duboki uticaj na Prajsa i njegov način života.

Pre smanjenja plate, Prajs je bio kliše mladog belog milionera iz tehnološke oblasti. Živeo je u prelepoj kući iznad sijetlskog Padžet saunda, pio je šampanjac u ekskluzivnim restoranima.

Posle toga, počeo je da iznajmljuje svoju kuću na Er-bi-en-biju da bi uspeo da ostane u igri.

Grupi zaposlenih bila je muka da ga gledaju kako stalno dolazi na posao u 12 godina starom audiju i u tajnosti se učipila da mu kupi teslu.

 Film koji je kompanija postavila na Jutjubu prati jednu iz grupe, Alisu Onil, dok pravi planove sa kolegama kako da ga iznenade novim kolima.

„Smatram da je ovo ultimativni način da mu se zahvalimo za sve žrtve koje je podneo i sve negativne stvari koje je morao da pretrpi“, kaže ona.

Prajs potom izlazi iz kancelarija do voznog parka, vidi kola i počinje da plače.

  •  

Pet godina kasnije, Prajs je i dalje na Grevitijevoj minimalnoj plati. Kaže da je ispunjeniji nego što je bio dok je zarađivao milione, mada nije baš uvek lako.

„Iskušenja su tu svaki dan“, kaže on.

„Isto sam godište kao Mark Zakerberg i postoje mračni trenuci kad pomislim: ‘Želim da budem jednako bogat kao Mark Zakerberg i želim da se takmičim sa njim za poziciju na Forbsovoj listi. I želim da budem na naslovnoj strani Tajma, da zarađujem mnogo novca.’ Sve te pohlepne stvari su veoma izazovne.“

„Nije baš lako tek tako to odbiti. Ali moj život je sada mnogo bolji.“

 

 

 

19.03.2020 · BBC